Eo ipso

Ako umišljamo da je dom našeg uma mozak, odnosno centralni nervni sistem, onda nam se može oteti da um caruje našim telom, bilo da su to nesvesne radnje poput disanja, nešto između poput polusvesnog češkanja pore koja nas je trenutno zasvrbela, il voljnog komandovanja telu da ustane i potrči.

Dalje, poželimo li da stvaramo, um projektuje i smišlja nematerijalno delo i prenosi telu zadatak do materijalnog cilja.

Samo tako, ili i on ima gazdu? Šta komanduje našim umom, šta ga to gura tačno određenom putanjom, naspram bezbroj drugih?

I geni kao uzrok, i uslovi odrastanja kao posledica, samo su deo promenjive, koja može i ne mora biti baš takva.

Našim umom caruje energija koja je nepromenjiva, izvorna, prva, rođena pre nas samih i dodeljena zauvek, pro bono i eo ipso. Volja, osećanja i sam um kontura su te silne magije.

Mada nam je jasno da je ta energetska slika komplikovana, ne prihvatamo je apstraktno, već i njoj dodeljujemo mesto u našem telu, pa šaramo šakama po srcu, plućima, sve do pupka, kada je materalizujemo.

Kako ko, sričemo joj mesto boravka različito, ali se svi slažemo da ime joj je Duša.