Memento mori

Sećanje vezujemo za prošlost, za nešto što se već desilo i još nam krčka po rasutoj memoriji.

Međutim, ako na tren razmislimo o tome da li sećanje mora biti vezano za vreme prošlo i postoji li mogućnost da se setimo nečeg što će se tek dogoditi, naš razum gubi ravnotežu, baš kao i kada pokušava da dokuči beskonačnost, bilo prostora, bilo vremena.

Ipak, ako bismo, nekim čudom, ostali na nogama dok sabiramo vektore vremena i prostora naših života, te im na liniji ne odredimo tačkasto poziciju početka i kraja, već ih puštamo da lebde u beskonačnoj spirali, koja ne podrazumeva samo materijalne četiri dimenzije, već nam šalje informaciju i o petoj koja zri u nama, možda bismo i mogli da se setimo budućnosti.

Ta peta dimenzija javlja se svakom od nas u našim snovima, koji nam često precizno oslikavaju budućnost, koje se mi sećamo nakon povratka, nakon buđenja.

Opet, ako nam sve to teško pada, zamara nas ili još uvek nema vere u nama, "Seti se svoje smrti" , jasno je, ostaje samo simbol koji treba da nas opomene na to šta je to prolazno, a šta nije.

Mi svakako jesmo, a misao o nama ne mora da bude.