Miris žene

Svih pet čula preko nam je potrebno, mada mi toga nismo svesni uvek. Osim kod dobrog vina i dobre žene: kada i diramo, i mirišemo, i gledamo, i slušamo, i konačno kušamo, često se zadovoljimo samo sa par njih.

Miris, bez posebne namere, sam od sebe, onda očekivani, priželjkivani ukus i obično to je redosled koji nam je dovoljan.

Ako neko od naših čula oslabi s godinama, sva ostala se pojačavaju ne bi li to nadomestila i pri tom se uz njih gurka i neopipljivo šesto.

Njihove rezultate učimo od rođenja i nekad su toliko upečatljivi da ih memorišemo duboko u nama i oni takvi tu stoje potpuno jasno, te ih možemo prizvati sećanjem i pomišlju, bez kušanja.

Naš mozak, pamteći ih, komanduje nama, te kad nam recimo padne šećer, on ne šalje informaciju zapisom kompjutera da nam je nivo ispod željenog, već nam tog trena pušta nezasitu želju za pekmezom od šljiva, koji nas je plavio svojim ukusom još u detinjstvu. On je to upamtio, pa nam to i kazuje. Spasi se željom.

Jedno od takvih sećanja, koje već nakon prvog kušanja večno ostaje u nama, je miris žene koja nas je izabrala za život.

Ne mogu ga prikriti ni najbolji svetski parfemi i kupke. Jednom kad ga zabeležimo, on ostaje u tragu putanje između korena nosa i prvog režnja mirisnog, emotivnog, čeonog mozga.

Ako smo imali sreću da nas jedna takva izabere i okadi svojim mirisom, spaseni smo zauvek.