Mali život

Razrešnjenje, oprost, oslobađanje.

To bi trebalo da je putanja rasplitanja svih klupka, i onih u nama, i onih izvan nas.

Međutim, često se ispostavi da dug je to put za jedan mali život, pa čekanje rezultata kao ostvarenje mira postaje uzaludno, a onda i besmisleno.

Neka Velikim životima redosleda te igre, te neka Veliki i dugovečni skupljaju energiju za takav rasplet.

Mali, nemajući vremena da se taj ciklus uspešno okonča, a imajući istu neophodnost mira i sreće u svojim životima, blagost ne dobijaju u dijalektici, već u impulsu.

Nedelja.

Sijaset obaveza gravitira iz svakog od nas ponaosob u raznim pravcima, a eto svi sede za stolom. Samo mene čeka Nedeljni ručak. Smeju se i ja ih jedva čujem. Slutim da sam možda i sam predmet tog inicijalnog smeha, zaokupljen još uvek uzaludno, razmotavanjem inog klupka u svojoj maloj glavi, nazovi zapleta.

Smeju se sve više, dok prilazim stolu ko pjan. Njihove reči ne uspevaju da sačuvaju oblik, nadjačava ih kikot, oči se skupljaju i suze, a tela njišu do punih tanjira. Još nisam siguran čemu, ali dok sedam počinje da me plavi ta zaraza. Oslobađam usne u osmeh i za tren padam i sam u grohot.

Zašto?

Ne znam, al čitavo telo mi se trese od smeha i potpuno osećam oslobađanje, bez ikakvog sagledavanja, kamoli razrešnjenja ili oprosta sebi il drugima.

Konačno progledam: taj logični životni algoritam, s početka, nije prevashodan. Osećanje koje mi pružaju oni koji me najbolje znaju i takvog vole, ne iska nikakvu materiju, a jedino ono rađa spasonosno oslobađanje.