Čežnja

Pretačem ga dok ne dođe. Uputstva su razna, al ja tako.

Čekam ga i ne dočekam.

Preciznije, nije još ni došo, no nako, tek liči i tu ga prekinem.

Nije baš došo, al takvog ga i najviše volim. Posle, kad baš dođe, on jeste onakav kakav treba da bude i kakvog ga sladokusci inače vole, al meni je najdraži u trenu kad tek što nije stigo. Dalje se zna, malo ulja, tucane s vrha.

Još dalje - s lukom u rerni, il mlevenim i slaninom u loncu.

Do iznurivanja. Al tad!

Kad kuca, a još nije ušo u dom.

Meni je najdraži. Taj vremenski period, kao i sve što nas veseli, je samo tren.

Par ponovljenih istoimenih dana.

I gotovo. Kad potpuno dođe i odomaći se, već se podrazumeva.

Ne iznenađuje, ne dosađuje, al više ne šapuće radosnu tajnu.

Tu je... ihaaj... danima, nedeljama. Muči li nas isto zadovoljenje i sa svim ostalim dražima u životu?

Je li Desankina Čežnja tajna mudrosti osetljivih,

naspram odgovora gađenja pragmatičnih na patetiku obroka života? Čeznemo li mi za satisfakcijom onih pet rođenih čula za života, ili baš za onim šestim? Iskati od neba već dato je besmisleno, makar nam odmah u šaci ne bilo.

Čeznuti i bez pokora iskanja, za nedostupnim, jeste naš smisao.