Zapis 20XII

Pustimo sad Paskala, verovatnoću i magnovenje koje rađa drčnost kockara da se kocka i kada verovatnoća urla:

- Ne, Nikako!

Ima li ili nema?

Nebitno.

Sve i da nema energetskog referenta koji to beleži za svakog od nas, beležim sam, protiv svoje volje. Bi i Ja da zaobiđem i da se relaksiram. Ja misleći, ali indetitet Ja, koji je stariji od svega onog što ja pojmim o sebi, ne da. Šalje mi tu gorku informaciju, a ja činim sve da je ne primim, omekšam, izobličim, obezvredim i to opravdam, ali njeno koplje probija sve moje oklope, jedva, mikroskopski, tiho, al uporno šapće i to ne na uvo, već iznutra u svaki moj damar, koliko sam grešan. Prema onima što me rodiše, prema svojoj neodvojivoj polovini, koja me i takvog održava u životu, prema onima koje rodih i koji se rodiše sa mnom. Taj dug ne može da se vrati, ni kada ga oni ne beleže, ne zameraju, prihvataju, zaboravljaju. Taj dug njih ni ne muči, oni opraštaju, vole, iako sve znaju. Taj dug dišem sam. Znam da ne mogu da ga vratim, znam da moram dalje. Vežbam. Učim da dišem takav, kao da nisam. A jesam i svaki taj udisaj koji me održava ne da da to zaboravim. Čudesni i silni su mnogi oni koji i na kraju ove igre kažu da ništa ne bi menjali, da bi opet isto. Vredni vremena koje su istrošili i prostora u kom su delili nezaborav. Ni blizu tog zapisa, meni je gumica olovka.