Тренутак вечне среће ( C=100.)

У соби сам чију читаву површину заузима расклопљени

кауч. Лежимо мој старији син и ја. Још није свануло,

а он још није напунио четири године. Приклоњен уз

мене стално опипава да ли сам ту и нежно ми милује руку.

Не желим да устанем, осећам срећу која траје вечно.

Обузима ме и у мојој глави нема ничег осим његовог пријатног

чешкања. Не мислим баш ни на шта што је ван тог додира.

Сви моји страхови, који се рађају док планирам неизвесну

будућност у својим мислима, уснули од мог покушаја рођења

и уткани у длан, нестали су.

Куд бих и зашто бих?

Изненада, устајем и лењо подижем руке изнад главе,

савијам колена и одвајам прво пете, па прсте од тла.

Тек тако, као да то радим када год пожелим. Летим.

Тик испод плафона, пружам се споро, као да роним, а

не да летим. Плафон ме задржава да се не винем у вис и

потискује ме дуж стана. Застајем у спаваћој соби изнад

брачног кревета. Наташа у облику фетуса, читавим телом

пригрлила је мог другог, тек рођеног сина. Његова лева

ручица благо је обухватила њен нос, док је десну прућио

изнад главе.

Куд бих и зашто бих?