Lavirint

Rodimo se slobodni, tog dana kad se rodimo. Svakim sledećim naša sloboda se smanjuje, a mi provodimo život tražeći način da se oslobodimo veriga koje vremenom kujemo.

Put oslobađanja je jednostavan, logičan, ali neprihvatljivo težak i mi dugo iskušavamo vreme, pokušavajući sve ostale putanje, nadajući se da ćemo nekako prevariti tu jedinu stazu oslobađanja i biti srećni.

Stvarno uzalud, ali vražija varka deluje i mi osećamo privid oslobađanja, čiji vek bledi svakim sledećim trenom. Upornim iznalaženjem novih prečica samo komplikujemo put našem cilju i sve više se udaljavamo. Izgubljeni, kao u lavirintu, grcamo i za ono malo privida s početka.

Vreme prolazi, starimo, svikli na bol pretesnih lanaca, skoro da ne marimo više što nikada nećemo ni izaći na taj put. Poslednjom snagom ištemo oproštaj sile nebeske, računajući na mir posle nas, žaleći što smo znali, a nismo odabrali.

Jedno je znati, drugo prihvatiti i umeti da je jedini način da sačuvamo slobodu da nikad ne ostarimo, da večno ostanemo kao tek rođeni.