Wind Eye

Prvi do kraja, ali ne vere ili dostojanstva, već kraja svog ludila. Al ipak do kraja stoji na kamenu koji ga rodi. Besmisleno, uporno, po meri cilja, ne vodeći računa o ceni, koja ište žrtvu a da ne pripada samo njemu.

Drugi, oduvek, o svom jadu zabavljen, ispucao, dezorjentisan, ali jak kao stena, bira put koji omekšava samo sopstveni brlog i pri tom žmuri na suludi patrio cilj.

Mora li uvek baš tako napola? Mora li u ovoj našoj Vukojebini vazda ili-ili? Ima li prostora na međama da odraste neko "nešto između"? Ne kao kompromis, ne kao slabost, izdaja, bezličnost il jad. Nešto između kao razum, mir Božji, pomirenje ljudsko.

Nama je svejedno.

Ragnar, nešto između, Rolo. Kamo lepe sreće da je išta od tog mogući naš izbor.

Mi plutamo još lečka, pre nego nas poplavi sopstvena sluz. Nema tu nikakvog indetiteta, jedino suldo rasipanje čestica u beskonačnost. Samo nas crna rupa kosmosa može okupiti ponovo.

U tačku.

U dimenziju koja nam pripada.