Ne spominji

- Ne spominji to, ne valja se dijete - kaže mi dok ojađeno spušta pogled ni-u-šta, nako za sebe. Ne govori dalje, jasno joj da je neću poslušati.

Ne razmišljam, inatim se toj tajni, a naivno mislim sujeverju, te izgovaram, ali se više ne čudim, jer pamtim kad me sve to stigne.

To obrazovanje sticano vekovnim iskustvima i prenošeno usmenim putem, bez zapisa (jer i ne valja se) kupovalo se mufte, ko je znao. Onome, ko u baš sve sumnja, a da nema nikakvih predznanja, džaba je.

Ponovo, poput Paskalove verovatnoće o isplativosti, da se lako zaključiti: ako veruješ dovoljno je da samo čuješ da se ne valja. Ako ti to nije blisko, pomisli da baka to da se nešto ne valja nije izmislila tog trena, već da ti kazuje naučen putokaz, nagomilan od davnina. Ako se gomilao već tako dugo, dugo se i proveravao.

Poverujemo lako ako meteorolozi kažu da svake 12. godine zima kod nas bude jako hladna, te da je to do sad bivalo u preko 90% slučajeva. Statistika i verovatnoća, ipak, nisu zalud nauke, mada imenom više zvuče na bajalice.

Tumaramo i lupamo glavom o zidove koji tu stoje oduvek, voljni da početak stvaramo od nule. Kako će tek naša pokoljenja kojima neće ni imati ko da kaže šta se valja, a šta ne.

Besomučno kretanje svake generacije od tačke koja ne pamti svoje prethodne, čini naše putanje malim, mučnim krugovima, bez mogućnosti da se pretvore u logičan niz.

Najeo sam se baš, a još je i ostalo. Sklanjam sudove i uzmimam koru preostalog, jučerašnjeg hleba, s namerom da je odložim sa ostalim smećem. I taman kad sam spuštao ruku ka kanti, štrecnu me šapat iz zatioka:

- Ne valja se -

i ja je spakovah u posebnu kesu, bez imalo misli o statistici i verovatnoći.