Časna stid

Jesmo li mi uistinu potomci naših Đedova? Kako smo se tako brzo pokvarili, da im ni nalik nismo?

Pre svega čast, uprkos ceni. Tamo gde je ona mera, časti ni nema. Čast ne trpi kompromis ni sa kakvim lakšim putevima. Naprotiv, često žrtvuje i ono što nam je na srcu. Ali ne samo tako, već to čini kao našu nasušnu potrebu, baš kao što je to za korom hleba.

Kad pomislim na pretke, osećam nemoć. Pravdam se da je lako bilo jakima i hrabrima da sačuvaju čast.

Mada, nije tu bilo popusta, to je bila obaveza i slabih i strašljivih, uprkos njihovim slabostima. Šta je to bilo jače i od muke nejakih, što im nije davalo da se obrukaju?

Stid.

Osećanje koje čuva ljudski okvir i jasno kroji granicu između dobra i zla.

Ta granica beše provalija. Danas, ne samo što nismo spremni ni na najmanju žrtvu časti radi, no joj ni ne slutimo oblik. Nemamo čak ni sumnju da nam je neophodna, pa potpuno zaboravljamo i šta je.

Oduvek u nama, s jedne strane isplativost u životu, kao mera fizičkog opstanka i prvog zadovoljstva, klacka se na osloncu života s našom dušom, ali mi danas nemamo nikakvu potrebu da je nahranimo, niti imalo srama zbog toga.

Glad koja zjapi iz naših očiju pomutila je dar da osetimo stid stomakom, čija kiselina više ne reaguje na zlo ni žgaravicom.