(Sa)Znanje

Ponavljanje rađa znanje. Taj majčinski odnos jasno oslikava potrebu novorođenčeta (znanja) za majkom (ponavljanje), jasno je.

Ipak, postoji li optimalan broj ponavljanja, odnosno mera koju ako pređemo, znanje postoji, ali postaje kontraproduktivno za ljudski život? Može li znanje biti suvišno ili je to trenutak kada znanje rođeno mukotrpnim ponavljanjem, želimo da zamenimo saznanjem, za koje je ponavljanje bespotrebno.

Novi vek insistira više na saznanju, nego na znanju. Znanje smeta saznanju. Saznanje je dovoljno samo sebi. Znanje ga sputava i uobličava, zaustavlja, analizira, uzima samo kao jednu od komponenti za dug proces stvaranja, za koji novi vek nema vremena.

Vreme je čovek odredio etalonom precizno. Ono prolazi i kada ne razmišljamo o njemu, istom brzinom.

- Izvinite, čiko, kol'ko ima sati?

Nije uvek bilo bitno da u svakom trenutku znamo tačno vreme. U stanu je bio jedan veliki zidni (ne u svakom), očev, ostavljen na komodi po dolasku s posla i jedna vekerica, koja nas je sve budila. Prvo majku, ona oca, pa je navijala da i nas, nešto kasnije, probudi. Mi napolju, na ulici, nismo imali nikakav reper, sem povremenih čika. Nije ni trebalo.

Kada su se pojavile kućne varijante aparata za merenje pritiska, lekari su morali da objašnjavaju penzionerima, da merenjem svako-malo, u stvari samo podižu pritisak.

Obrnuta muka sa merenjem vremena. Što smo imali manje podataka o njemu, više smo ga imali. Danas skoro da ne postoji ni najmanji tren da nemaš informaciju koliko je sati. Sve i da ne želiš, ima ga na TV-u, kompu, veš mašini, šporetu, mikrotalasnoj, u kolima, mobilnom...

Mučnim informisanjem o stanju kazaljki u svakom trenutku, naše vreme se troši ubrzano. Njegov apsolutni protok ide istim tempom, ali kvalitet ostaje nezabeležen, pa je relativni protok ubrzan, jer u nama ne ostavlja trag. Kao što u starom veku ponavljanje rađa znanje, po volji novog veka saznanje obesmišljava vreme.