Potop

Prvi koraci ka odvajanju za Borkoviće, vodili su

preko visećeg mosta, koji je moj otac, kao mladi građevinski

tehničar, utegao između stena pivskog kanjona. Činilo se da

sam vetar može da ga zaljulja, a kamoli teret našeg prelaska

s konjima. Ispod njega, pre nego što ćemo ga preći, pravili

smo pauzu i ugrejani od letnjeg sunca, pili vodu iz Pive.

Visio je ponosno, na čeličnim sajlama visoko iznad reke,

popločan dotrajalim daskama, kroz koje se promaljao pogled na

bele šavove Pive, koju je ranjavalo oštro stenje.

Već kako bismo zakoračili na njega most je uzimao putanju klatna

i amplituda je rasla svakim sledećim korakom, toliko da sam

pomišljao da će nas isporučiti pravo u Pivu.

U početku veliki strah, na kraju veliko uzbuđenje,

kao posle vožnje toboganom u zabavnom parku,

teralo me je da molim tetku da ga opet pređemo.

Na sredini, njegovo ljuljanje dostizalo je vrhunac.

Zastao bih da osetim kako mi srce trči uzbrdo,

do resice i plavi sva moja čula.

Trenutak jedan, kada bi zamah dostizao zenit, neposredno

pre nego što će strmoglavo krenuti u suprotnu stranu,

bestežinsko stanje pretvaralo je vreme u večnost.

Tu čudnu sreću i saznanje o nama, koje je tu bilo

zabeleženo vekovima, zajedno sa mostom, potopila je voda Pive,

koja je nasilno zaustavljena, pre nego što će se ujediniti sa Tarom.

Kad izlaza više nema, za spas naših duša, iskamo nebesko čudo.

Za potop Pive čovek je venčao brda sam.

Ista ona koje je priroda davno rastavila, nudeći mu život,

čuvajući ga od surovog biblijskog rešenja.

Plašimo ga se, ali kad više nemamo kud, prizivamo vodu beskonačnu,

nesvesni da je za naš potop dovoljna samo kap.