Nataša

Čeličnu nit, koja me je čuvala u beogradskom prostoru, tkala je Nataša.

Teret koji sam nosio, dok sam se morio razmišljanjima kako da ne izneverim njih troje,

skidala je sa mog čela, a da mi ni ne ostavi saznanje da to čini.

Kada bih projektovao muku, izmišljenu i neopravdanu, pravila se da je i ne primećuje,

tako da je ne množim i ne osetim slabosti svog karaktera.

Kada bi to bivalo opravdano, jasno mi je ukazivala da ništa nije tako

važno kao nas četvoro i kalila nit koja me održavala u uspravnom stanju.

Smejala se mojim iskrenim nihilističkim razmišljanjima, koja nikuda nisu vodila.

Nisam želeo da ustanem i obrišem se, želeo sam da ostanem dole i dokažem

da se čovek može biti i ako ne ustaješ zarad publike.

Svoje padove, još na studijama, pokušavao sam da omekšam opravdanjima o besmislu.

Naravno, kod nje to nije prolazilo, dizala me je onako usput, kao dete koje je tek

prohodalo i saplelo se o sopstvene noge.

Istina, ta nit izdržala bi i bez toga.

Ljubav prema njoj bila je konačna. Jednostavno nije postojla ni mrva

prostora da bude veća. Za taj kosmos nije postajalo pitanje, šta je iza.

Iza nije postojalo.

Prostor u kojem je mogla da postoji večna sreća ljubavi bio je potpuno ispunjen.

I to za jedan tren, kojeg nismo ni bili svesni. Tren kada sam je ugledao prvi put.

To nismo mogli znati, ali taj tren je već nosio informaciju o nama, stariju od nas samih.

Ispletenu negde između vrhova Durmitora.

Između Tare i Pive, smreke i kamena.