U tvom krevetu

Ne vidim, nit čujem, a opet i vidim i čujem. Mislim da sam svestan sebe, svog okruženja, ili nisam, ako sam to uopšte ja? Ono me ne čudi i ja obitavam u njemu kao da ga znam, mada mi je potpuno strano. Tumaram i vremenom i prostorom, a nisam pjan. Valjda spavam i sanjam ili sam onaj treći iz Canetove analize, šta drugo bi moglo biti?

Na granici između ta dva sveta, poznatog, a mrtvog, napuštenog i nepoznatog, a živog, uverljivog, čujem reči, a da im ne mogu odrediti izvor. Ko s neba da su. Šapat direktno u uvo. Savršeno ih razumem dok ih slušam, al ih ne pamtim. Već sledeći tren kako su izgovorene, u meni blede i ne sećam ih se. Pamtim raspoloženje koje su mi poslale, ali konkretne reči, ne.

Hteo bih da ostanem, a i da se vratim. Pokušavam svom snagom da otvorim kapke, ne bih li izašao is tog drugog sveta, ubeđen da kada ih otvorim da će se sve promeniti: moja sećanja, da samo su varka i teret i da kada se vratim sve biće u redu. Kapci kao da su tonama teški. Umišljam da tresem glavu u svim pravcima i uvijam se čitav, krivim vrat. Ne ide. Želim da upotrebim ruke i prstima otvorim oči, ali ne mogu da pokrenem ništa osim svojih misli. Više nisam ni siguran da li sam makar zakoračio između ili i ovo sanjam i nisam ni blizu buđenja.

Odjednom, bez moje zasluge, kao munja, iznenada prasak i ja sam tu, ponovo svestan, otvorenih očiju. Gledam u plafon i polako pomeram šake, da bih bio siguran da sam se vratio. Da, telo je tu, al u tom trenu moje misli još plove negde između i ja još uvek ne razaznajem šta je zbilja.

Onda, polako, poput plime, nadolazi mi sećanje i ja shvatam da znam šta je istina i da zbog toga nisam srećan, kao što sam očekivao. Grčevito zatvaram oči, hoću nazad, u taj čudni i mučni prostor.

On mi te obećao.

Preteški kapci u njemu sada su laki kao zavesa na vetru i ja zurim bez svoje volje. Ne ide, ali sada se svega sećam.

Dovoljno je.