Mrva No Booking, Just Friends

Kao i na samom početku, moj zakonski Brat (brother in law), kada nas je poput magneta okupljao đuture u maloj sobi na Slaviji, sačuvao je tu čudesnu moć i danas. Činio nas je sretnima bez da razlog opipavamo dokazima. Nako uzgred, ko da mu zato ne treba ič truda, puštao je sreću i lepio po nama vrelima od noći, poput hladnog vazduha što slani travu izjutra.

Vreme je žvakalo okolnosti, kolko je moglo, menjalo nas neprimetno, al neprekidno i mada mislimo da smo isti, ni sami se ne možemo prepoznati u sećanjima. Ništa strašno, prirodno, tačka u kojoj smo se rastali i do koje je naša putanja bila zajednička, uplela se kao paukova mreža i mi pojedinačno raziđosmo se po njoj odavno.

Međutim, iako tako rasuti bez zajedničkih raskrsnica, magnet čiji je on i dalje čuvar, gura nas opet da se kod njega okupimo. Inercija, koja je u meni s godinama narasla iznad svih dobronamernih gravitacija, vara me očas da odustanem ili makar odložim naš susret. No ne pita se moja lenjost, omađijan njegovim uverljivim glasom, evo hrlim u epicentar.

Konačno, već sam zagrljaj rađa raspoloženje i u meni tutnji voz izvorne sreće, one iste sa samog početka. Okrećem se kako bih pozdravio sve. Oni sede u krug i najednom moja sećanja sve ih prepoznaju, kao da se nismo ni rastajali.