Sijalica

Nekavim blaženim čudom, od kada sam svestan sebe, potpuno bezrazložno, u meni živi uverenje da sam voljen, baš od svakog. Tešim se da se ne radi o narcisoidnosti, već o mom poverenju da drugi imaju beskonačno strpljenje za moj karakter. Svakako bolje od druge krajnosti, kada je ne bih zloupotrebio. Obe krajnosti daju isti rezultat, ili se izoluješ sam ili te izoluju drugi.

Ta sijalica u meni gori stalno, bez prestanka. Uzalud. Za sve ovo vreme nisam naučio gde je prekidač koji je gasi. Gori, bez razloga, više tinja, a ne osvetljava ništa.

Romantična atmosfera usnulog fenjera u prvi mah bude i prijatna, ali konstantno isijavanje stvara napor, bol, odbojnost i nepodnošljivost.

Oni dalji, kurtoazno vataju polukružno ispred mene, najbliži ulažu napor ne bih li konačno pronašao čudesni prekidač, stao i podario im malo mira. Čujem i opet im ne verujem i tinjam besomučno.

Teško je u jednom čoveku pronaći više blaženih stanja. Možda i kontradiktorno, ali prividni spokoj da sam voljen oduzima mogućnost realnog blaženstva da zaćutim.