Osoljeni zrak

- Ne bih ja, one same... pravda se moj brat. Hoće da kaže da suze, koje mu se kotrljaju po licu, jesu iznenadna nepogoda, a ne sopstvena slabost i da on nema ništa s tim, proklete, brukaju ga, a nije ih prizvao.

Bilo je to doba kada su suze bile lake. Malo jača čvrga, pad sa bicikle, šamar teške šake nastavnika matematike i eto nje. Sama, liže obraz, uprkos stisnutim zubima u grč vilice da ne zaplačeš.Pokupiš je korenom kažiprsta ili vrhom jezika i ko da ništa nije bilo.

Tuga, bol, refleks, čak i sreća, nekom kad su mali, nekom tek kad su u vrhuncu, rode ih. Nekad ih obraz upije za tren, a nekad njihov trag ore godinama.

Sto je ušuškan lijanderima sa dve strane i okružen pletenim stolicama, okrenut ka moru. Između zida bašte restorana i mora tek je uzak stari put, ali jara u vazduhu iznad asfalta magli pogled koji do mora dobacuje kao da je daleki horizont. To stvara neku čudnu dubinu slike u oku i sve deluje sporije nego što jeste. Pokreti ljudi razmazuju se poput akvarela na trepavicama i mada je jasno da se kreću, kao da su svi zastali, dok gledam. U daljini zumiram, ne vidim, al slutim, ovako sličnu baštu, sto ispod crnog jasena. Na stolu čaša s hladnom nes kafom, piksla s malo vode u njoj. Sumrak. Probijaju ga njene nebo oči i grle me. Srećan sam, mada znam da je privid koji je rodio osoljeni zrak samo tren.

Tik uz koren nosa osećam kako me hladi kap i klizi do usana. Jedna, pa druga. Same.