Hanan

„Budućnost nije samo ono što će doći, mnogo štošta će se jednostavno ponoviti“

Branko Miljković

Budućnost čoveka i svodi se na ponavljanja. Mada mislimo da Vaseljena teži pravilnoj raspodeli ili makar prividnoj ravnoteži, a entropija u nama gura nas u sve veći nered koji nam može izgledati haotično, podalje se ipak sve to indetifikuje kao ponavljanje.

Istina li je, onda, da dobro u ovom našem svetu ima ograničenu količinu, te da je raspodela takva da ti ne može svanuti dok prethodno nekom ne smrkne? Treba li onda režiji života pomoć oko doziranja tih trenutka, kako to čovek oduvek pokušava da čini? Ona sipa svoje ograničene količine dobra i zla, pa kako ko pokupi. Ako je tako, da li onda grešiš ako ne grabiš ispred svih?

Mada, koliki je vek sreće od ugrabljenih dobara? Pa i da je vek ljudskog života. U stabilnim zemljama on se proteže i na generacije. Kod nas, ma kako grabljivac bio alav, ni deca ne stignu da uživaju u tim dobrima do kraja, a unuci ni od početka.

Kao Mana (hrana) koja je padala s neba, Mojsijevom narodu i hranila ga svojom mednom aromom, ali koja se pretvarala u govna, ako bi pokušali da je sačuvaju za sutra. Uostalom i naše poslednje lutanje, kao i Mojsijevo, traje 40 godina, ali mi nikako da stignemo do obećane zemlje.

Ili smo mi već u noj, samo treba da sačekamo novi krug ponavljanja, koji će je ocrtati kao Hanan.