Divlja kruška

Ljuljkao ga je, tu odmah ispod stare divlje kruške, neki lagani vetar. Topliji nego prethodnih dana tek probuđenog juna. Na najdebljoj grani, dvostruko, bio je uvezan dugački lanac, koji se savijao tik iznad tla, taman tako da se na pregib postavi jastuče. Startna pozicija bila je tu, a kako se bašta dalje spuštala strmoglavo, amplituda ljuljaške dostizala bi tačku daleko iznad zemlje, sa koje se samo nebo videlo. Grane šljiva, koje su bile zasađene nizbrdo, ostale bi pod nogama onog ko se ljulja. Uz siloviti zamah čula bi se jeka kruške, po čijoj je grani lanac već urezao dva duboka traga, kao da će je svakog trena preseći.

Tog dana, on se nije ljuljao. Sedeo je samo, zapetljavao se u krug i puštao da ga lanac vraća u suprotnom smeru. Vrhovima nožnih prstiju odbijao se od tlo i kontrolisao brzinu. Ramena je oslonio o lanac i spustio glavu, tako da mu je brada doticala grudi. Neprekidno centrifugiranje, čas u jednu, čas u drugu stranu, umrtvilo ga je, pa je sa strane izgledalo kao da je zaspao.

Sanja i u još rovitom snu čuje sestrin glas:

- Spavaš li? Ajde pusti mene malo da se ljuljam - dotrča do njega, pa ga naglo zavrte u krug.

Mada se potpuno oklembesio, držao se snažno za lanac, smejuljeći se i ne puštavši joj da ga pomeri sa ljuljaške.

- Ajde, ajde, molim te, ajde makar da se ljuljamo zajedno!

- Ajde - iznenadi je pristankom, kada je već mislila da odustane.

Razvuče jastučić, kako bi se lanac otvorio šire, pa se uguraše zajedno i popeše unazad ka krušci koliko god su mogli.

-Sad! - viknu i oni podigoše noge skupa i poleteše još jače nego li kad se ljulja sam. Fijukali su kroz vazduh i sinhronizovanim mahanjem nogu sve više ubrzavali i udaljavali se od tla. Posle par zamaha kruška poče jezivo da cvili i dok su doticali vrh amplitude, izmučena grana puče i oboje poleteše.

Dok su leteli ka nebu, vreme je usporilo trenutak. Levitirali su čitavu večnost i bez imalo straha, cerili se do suza, čitavim letom, čitavo leto.

Sad umorno hodam septembrom i strepim hoće li me stara kruška poznati, a ona stražari na istom mestu. Smanjila se, kao i ja, ili mi se samo čini. Ležem uz njeno stablo, baš na mestu ispod ranjene grane, s koje se nekad ljuljao lanac i zurim kroz nju, u nebo.

Žmirim na oba oka i jasno ih vidim, oboje mlade, kako još uvek lete iznad kruške.

Ona kaže: - Ajde, pusti se slobodno!

On: - Smeš, ne smeš?

Oči mi se skupiše u oblik crne rupe i ja dobih zaboravljenu snagu, zamahnuh rukama i zaleteh se pravo u nebo. Letim iznad kruške, srećan ponovo i siguran sam da dole vidim sebe, kako ležim pod kruškom, ne više na leđima s pogledom kroz grane, već potrubuške, nepokretan, kao da sam zaspao.