Pobeći negde

Trošnih dasaka zelene boje, koja se jedva nazirala, samovala je stara klupa na niskom nasipu. Ostale drugarice pojelo je vreme. Mestimično su samo štrčali betonski nosači i tako crtali trag vrste u koju su nekad bile poređane.

Međutim, stazi koja se ranije gurkala iza njih, potpuno se izgubio trag.

Prišao joj je žurnim korakom, kao da grabi mesto, mada nikoga nije bilo u blizini. Grad je zaobišao ovu reku čija je zelena boja ostala samo kao nit po sredini korita. Odatle se ka obali širio sumorni trag nagomilanog otpada.

Ni za oko, ni za nos. Ipak, nekakav mir disao je sa ovog mesta dubokim dahom. Znao je to i nije mario na sva ostala čula, sem na ono koje je upijalo taj spokoj.

Ni na jednom drugom mestu nije uspevao, pa ni kada nije bivao vezan verigama nesavladive stvarnosti, da isključi prisustvo svesti, koja ga je sve više umarala.

Samo je sedeo. Oči su mu bile otvorene, ali nije gledao. Ni živ, ni mrtav, baš onakav zbog čega je tu i izbegao. Nije bio sigaran da je tu što mu samo prija ili što mora. Tako i reka, ni živa, ni mrtva. Koliko god zurio u nju nije mogao uočiti koji joj je smer. Zarobljena, kao i on, nije oticala nikuda.

Kada prizivamo mesto u koje bismo pobegli, zamišljamo ga egzotično, kao prikaz raja iz slikovnica. Čini nam se da bi takvo mesto samo po sebi podarilo mir. Ali, kada to nije odlazak, letovanje, odmor, predah, već beg, onda nije bitno gde smo, već koliko smo daleko od onoga od čega bežimo.

Može li se igde i ikako pobeći od nečeg, za šta nam je jasna lokacija izvora, ali se njegovo seme već primilo u nama i klija u dnu naše duše?

Sem lobotomijom.

Ni živ, ni mrtav.