Oću u Međeđe

Sad je kasno.

Omamljene zavodljivim sjajem privida boljeg, čitave generacije galopiraju što dalje od zavičaja.

Mudri Ršum, iz Ljubiša, ima teoriju da svaka porodica ima svoju genetsku bolest. Te jedni imaju varljivo srce, drugi mučnu kostobolju ili nejaka pluća, osetljiv želudac ili slabo pamćenje, ali i da u zavičaju svake od tih porodica, blizu porodičnih kuća, zri bilje koje leči baš tu bolest: glog, volovski jezik, divlja nana, hajdučka trava ili borovnica.

Ako se odlučimo da proverimo to pretpostavljeno znanje, prizovemo sećanje o svom (prez)imenu, malo se raspitamo đe ono bi Đedova kuća, iznenadićemo se koliko ima istine u tome.

Odbegli od sopstvenih besplatnih apoteka, već davno isceđene mladosti, tumaramo uskim zelenim površinama, između betonskih i asfaltnih pejzaža i škiljimo pogled uzalud.

Ni bokvica.

Umiruju nas, a ne leče, receptima po šablonu godina, skoro sve isto: lekovima za pritisak, reumu, šećer, prostatu, jetru, štitnu... sedativima, bez tačno utvrđene zapisane bolesti, za koju lek cveta i vene daleko od nas.

Omamljeni grozdom lekova, čiji raspored korišćenja ni ne možemo upamtiti, bez modliranih kutijica, bauljamo u krevete jedni iznad drugih i sanjamo: proplanak, ležimo potopljeni u travi iznad obraza, u svakoj nozdrvi miriše spokoj direktno u pluća. U nama bubnji podsvest i viče:

- Oću u Međeđeeee!