Navigare necesse est, vivere non est necesse ("Udar nađe iskru u kamenu,bez njega bi u kam OČAJALA")
Nisam imao izbora. Eh, namere. Kako su tako lako propale. Lako je zaključiti, teško odlučiti. Uspešni se ne mire s tim, kažu da izbor uvek postoji, da je jasan put odluke.
Klackaju li se u njihovim vijugama sumnja i odlučnost, empatija i gordost, skromnost i drčnost, kultura i primitivizam ili je tu greda prosta.
Prosto im bilo, ja stvarno nisam imao izbora. Što bi do mene učinih: digao sam sidro, razapeo jedra. Nažalost vetar nije bio u mojoj nadležnosti.
Krenuh levo, u jednosmernu ulicu, tromo, al odlučno, kao da znam kuda. Misli su se sudarale po mojoj glavi, a u meni je samo plovila želja da ih se oslobodim. U uskoj ulici, nije bilo vetra, nije bilo udara, nije bilo iskre.
Na par koraka sa moje desne strane, šćućurio se starac na ivici trotoara, kao da spava il mre. Ispred njega nije bila kutija, niti je držao ispružen dlan. Prođoh ga, pa se pokajah, zastadoh i gurnuh ruku u džep kaputa. Ne nađoh ništa sem zgužvani papirić, pa opet koraknuh nazad ka njemu, mlatarajući rukom po ostalim džepovima. Pod prstima osetih hladan dodir kovanica i skupih ih u šaku kako bih ih sve pokupio jednim potezom. Stadoh ispred njega i taman kad sam pomislio gde bih mu spustio novčiće, videh da mu je između ukrštenih nogu zaglavljen crni šešir, na čijem je obodu bio zakačen papir čiodom. Na papiru je pisalo: - POMozi*PEJi
Krenuh rukom ka šeširu, ne bih li tiho spustio novac, da ga ne remetim. U tom trenu starac podiže glavu i pogleda me. Mada je brada potpuno prekrila njegovo lice, nije izgledao toliko staro, ipak iz očiju koje su zurele pravo u moje isijavale su hiljade godina.
Reče samo: Peja, ja sam čika Peja, a ti?
Zbunih se i ništa ne odgovorih, samo spustih novac u šešir i napravih pokret kao da ću poći.
- Sačekaj, reče, vidim da je i tebi pomoć potrebna, pa zavuče svoju desnu ruku u levi unutrašnji džep kabanice i promeša kao da izvlači srećku. Otvori zgrčen dlan, kao da u njemu krije nešto vredno i ispruži ruku ka meni. Trgnuh se malo unazad, pa se nasmejah svojoj reakciji i pogledah ga ponovo pravo u oči. Starac ispruži dlan i jako dunu u njega. U njemu ne bi ništa, al iz njega pokulja njegov topao dah, snažno kao morski vetar. Pogleda me i pre nego što se šćućuri u onaj isti položaj u kojem ga zatekoh, tiho izgovori:
- Ploviti se mora...