Kraj-olik

Maštamo o mestima u koja ćemo otputovati tek, a nismo ni svesni da postoje mesta, naša, možda i omiljena, u koja više nikada nećemo otići. Poslednji put, kada se kasnije tako ispostavi iz ko zna kojih razloga, mi ni ne slutimo, pa posebno ni ne obraćamo pažnju na to naše odsudno viđanje. Napuštamo ih rutinski, eto nas brzo, već sledeće leto, kao godinama do tad.

Onda dogodi se iskorak, neprimetan, neplaniran ali logičan. Nekad i drag, ali koji poremeti dotadašnje putanje. Isprva mislimo da je to samo trenutno i da je samo pitanje vremena kada ćemo ponovo izaći pred horizont omiljenog krajolika.

Pitanje vremena ne ostavlja prostor dilemi po definiciji, ali eto desi se da to pitanje ispusti vreme i mi iskreno ne nalazimo odgovor kako nam se to desilo.

Opet, mi od toga ne možemo ništa znati, niti biti svesni do samog našeg kraja. Uvek mislimo - biće vremena.

S mestima je tako, iskreno ni ne boli nas mnogo, ali kako kada posle nekog vremena shvatiš da Nekog više nikada nećeš videti. Da je vaš poslednji susret kraj. Šta tada može biti gore: da to nisi ili da si to tada znao.