Stranac

Nalaktio se na ogradu taman toliko da rukama prihvati glavu, a lice i zamrznuti pogled u Savu zarobi šakama. Iza leđa promiču mu kola, ispred promiče blatnjava Sava. U njegovoj glavi ništa. Ne sumira život u trenu, nema bljeska i putokaza, baš ništa. Praznina, trenutak pred *shut down*, samo što nije zajahao ogradu.

- Dobro veče, čuje iza sebe, ali ne reaguje.

- Hladno večeras, opet glas iza ne uspeva da odvoji njegovu bradu slepljenu na rukohvat metalne ograde.

- Ho, ho, ho, ho...

Okrenu se konačno, ni sam ne znajući zašto, kad je već potpuno isključio sve uticaje van hipnotisanog pogleda u Savu. Ipak, vezan nekim nevidljivim povocem poput psa, pa povučen naglo, okrenu se ka tom glasu. Glavu skrenu u desno, kao da će je provući ispod pazuha, ne menjajući pozu tela, već samo metu pogleda.

Izgledali su isto, svi, te večeri. Crveno odelo, sa belim mažetnama, kapa isto crvena i bela ćuba na vrh nje. Nos rumen veštački od ruža, kao i obrazi, a požutela brada oklembesila se do trbuha i delimično otkrila lice varalice.

- Hoho, ho slavljeniče, je l to pala prva pegla već, a da nismo ni ponoć dotakli? De, de, pusti tu ogradu, uvati se za mene, noćas nećeš pasti.

Lako ga je bilo prepoznati i bez maske i odeće. Odavao ga je isiljeni novogodišnji histerični ton zadovoljstva. Makar je tako mislio. A opet, mada prepoznatljiv, delovao je kao potpuni stranac.

- Ajde, ne stidi se, pusti tu prečku i dođi u krilo, pomisli želju, ako već nisi i šapni mi na uvo.

- Šta je sad?

- Ne ide to tako baš, konačno progovori čovek, otpusti ruke sa ograde i načini jedan korak ka Deda Mrazu, pa klecnu.

- Ajde, ajde, ne glumataj, nije ti ništa, samo pomisli želju i daj ruku.

- Nemam ja nikakvu želju.

- Pustitu tu priču, svako i svagda ima makar jednu želju, samo se izmakni malo i pogledaj u sebe.

- Zapravo, imam jednu: već dugo ne mogu da oslobodim jad iz sebe, pritiska me stalno i ne umem da se izborim s njim. Čak i kada je sve u redu i kada bi trebalo da sam spokojan ja ga osećam kako tinja u meni i muči me. Ne poznajem njegov lik i ne shvatam njegovo rađanje u meni, mada sam po ko zna koji put preslišao i premotao sebe, svoje detinjstvo, život... i sve mi se čini kada bih spoznao njegov uzrok, da bi lakše umeo i s posledicom. Eto, to je moja želja: šta je pravi uzrok nemiru koji me jede?

Deda Mraz, osmehu se kao da ništa lakše od toga, popravi svoju bradu i zavuče svoju desnu ruku u vreću skroz do ramena. Izvadi knjigu, lupi je drugim dlanom dvaput i pruži mi je.

- To je to, reče i odgega niz most, ponavljajuci svako malo Hohohoho.

- Uzeo sam je s nevericom u ruke. Na sredini korica pisalo je krupnim slovima "Stranac", dole desno sitnijim, Alber Kami.

Otvorio sam prvu stranu i pročitao prve dve rečenice. Bilo je dovoljno.

S kraja mosta dopirao mi je njegov glas:

Ho ho ho ho... ne pitah te, jesi li bio dobar ove godine?