Kutija sa strahom II (Kič)

Bogati i moćni znaju da ne postoji ništa, odnosno u prilici su da dođu do tog saznanja, sem balvana koje ta prilika ne dira, već samo žele hedonistički da dokrajče ovaj život, kad im se već dalo, kakav bih i ja bio, da sam.

To me podseti na jednu TV debatu o kiču, koja se rasplamsala do arhitekture i na koji način naši gastarbajteri zarađenu "crkavicu" troše kada treba sazidati zdanje, ne kuću, kome svrha nije bitisanje, no brkanje kažiprsta u oko komšija. Te eto - tu moraše, međ` postojećim velikanima diskusije, jedini uistinu, slučajno il' ne prisutni Raša Popov, da objasni svetini poreklo vajanih lavova ispred kuća i njihov besmisao danas. Nakon lekcije iz istorije, skromni i pametni Raša zaključi:

- Ali ko zna, da je meni malo parica da načinim sebi kuću, možda bih ja baš te lavove metnuo na ulaz...

Opet, ti bogati i moćni, koliko da im se dalo da spoznaju smis'o bez velikih muka i koliko god im mogućnost doticanja raja na zemlji zaseni nebeski, u određenim situacijama zastanu, iako sve znaju.

Pred smrt naravno, il' kad se razbole, kad duša pati, zastanu, iako znaju da ne postoji ništa. Ili, ništa ne postoji!?

Šta li je, od ta dva? Ko da stisne petlju?

Onda, sete se Bude, Alaha, Hrista...

Obilaze bogomolje, sveta mesta, krste se užurbano nebrojeno, klanjaju, meditiraju....

Da, sve tako baš, zato jer jedino saznanje koje mogu kupiti od najvećih, čije oči i pamet vide najdalje i najdublje, je da nam nije, niti će ikada biti dato da to saznamo. Rizik moramo preuzeti sami, ko god da smo.

Ništa ili Sve, Ništa je Sve ili Sve je Ništa, kako god okrenete odluka je samo naša i mada mislimo da unapred je znamo, iznenađujuća je, baš ko onomad sa kičom, lavovi čuče na ogradi ispred kuće, sve vreme, videli/priznali mi ili ne.