Strah

Jedna je smrt, a strahova pregršt. Smrti nas je najmanje strah, ona je dugo u našim životima imaginarna. Iako svesni da je neizbežna, nas u ravnoteži održava utkani osećaj sopstvene prividne besmrtnosti. Znamo da nije tako, ali tako opstanak nama mađija.

Strah nas je života.

Ni nahrabriji nisu imuni. Neguju strah makar u obliku sujeverja, koje je samo po sebi prazna, nerazumna vera, ali je strah osnov za njegovo primenjivanje.

Ne boje se rata, groma, medveda ili zimije, noža, puške, pa ni topa, vatre, vode ili zemljotresa, al se plaše da će im odseći kosu - kao Samson, da im ne uzmu nokte - kao Pikaso, da im ne pronađu grob - kao Džingis Kan, da im crna mačka ne pređe put - kao Napoleon, da nikad neće smrknuti - kao Zuko u beloj skandinavskoj noći, da neće stići da se preslišaju - kao student pred ispit, da neće stići na vreme - kao zeka iz "Alise", da će nestati struje baš dok smo u liftu - kao komšija s desetog, da pašće velika kiša - ko Bajaga na Tašu, da ostaće bez hleba - ko Beograđani pred praznik, da je možda nikad više neću videti...

Nije mene strah smrti

mene je strah smrtnog greha

nečinjenja

što ga činim stalno

strah me je što nisam kadar

da za svog veka

zaslužim mir spasenja

Nije mene strah tuge

mene je strah jada

što mi se u dnu želudca

skuplja beskonačno

i luči sokove beznađa

duboke kao reke Hada

u kojima plutam večno