Ne okreći se sine

Da nam je barem jedno oko pozadi, da beleži prostor koji ostavljamo iza sebe, dok grabimo napred, da li bismo bili drugačiji?

Stvaralac nije imao nameru da nam ga podari eksplicitno, ne želeći da taj prostor beležimo konstantno. Ko baš ima potrebu, uvek može da se okrene. Taj trenutak samo privremeno stvara prostor iza nas, daje upotrebljivu informaciju više radi bezbednosti, ali stanje ne.

U tom prostoru žive ljudi koje mi ne vidimo, pa samim tim i ne beležimo i ne razumemo. Mi vidimo samo one ispred nas. Njih pratimo, priželjkujemo, imitiramo. Mučno, ali uporno. Rastužimo se kada shvatimo da ni oni nas ne vide, ne beleže, ne razumeju.

Mada ne deluje smisleno, taj red nema kraja. Koliko god išli daleko u tom nizu primata uvek je neko iza i neko ispred. Reklo bi se zar onda nije svejedno na kojem si mestu. Sudbina sledbenika i sleđenog svima pripada.

Mali su naši kapaciteti, kako god pohvalno mislili o sebi i kad već zagarantovano patimo zbog onih ispred, bitno je samo ne okretati se i naša staza biće večno popločana dobrim namerama.