Kutija sa strahom

Mi ne znamo ništa. Niti ćemo znati. I tako zauvek.

Istina je ili užas, ili nada, ili je to isto?

Pandora je kutiju uspela zatvoriti pre nego što je iz nje izašla nada, te je tako spasila svet od najveće nesreće? ("Nada se, naime, prema grčkoj riječi Ελπις bolje prevodi kao očekivanje zla ili predviđanje nesreće").

Mi koji ne znamo ništa nemamo izbor da ne verujemo. Nama je nada jedina mogućnost opstanka kada ovladaju neljudske okolnosti života. Preobraćamo je u iščekivanje sreće.

Ne znamo, pa se tako i ponašamo. Možda niko ni ne zna, ali ako postoji i trun šanse da postoji elita čovečanstva koja je odškrinula vrata tajne života, tajna se može naslutiti na osnovu vladanja elite. Baš po Paskalovoj računici koja pokušava da predvidi verovati ili ne, putem isplativosti, koja ne bi trebalo da je osnov za veru, ali je jedini sigurni trag čoveka. Sudeći po tome kako se ta elita vlada, istim ljudskim principom isplativosti, istina je zastrašujuća:

Ništavilo.

Kakva muka za nas neznalice. Vera u nama nam šapće da istrajemo u ljudskosti, a saznanje da elita ne mari za ljudskošću i da je to nimalo ne plaši, budi u nama sumnju i revoluciju.

A revolucije nema.

Elitu i dalje čuva Pandorina nada. Čovek se ne usuđuje i veruje do samog kraja, čak i kada mu se kraj ljulja u naručju.