Robinzon Kruso

Stani, stani...

Čak ni Ibar voda nema empatiju za tuđe jade, a mi bismo hteli da ih može osetiti ini čo'ek. A i sami znamo da jadi nisu ni za koga sem za sebe. Sve se drugo može podeliti, jad ne.

U našoj kulturi sramota ga je i priznati, kamoli deliti.

Za šta su nam onda potrebni ti ini, da delimo ono što je ionako samodeljivo.

Nismo ni mi spremni da gutamo, spram svog, još i tuđi jad, a nismo baš ni voljni svoj da nudimo.

Al' otkud je onda čovek u biti socijoliško biće. Otkud u meni čuđenje, nakon analize lektire Robinzona, još u osnovnoj, da čovek ne bi mogao da živi sam:

Ostrvo i na njemu svetionik.

Mislio sam.

Ostrvo i na njemu drvo.

Ispod drveta kamen.

Dovoljno je.

Znam.