Odisej (B.F.)

Penelopa je čekala Odiseja 20 godina. Imala je koga i dočekati. Čuvala je vreme tkajući pogrebnu košulju Leartu, ocu Odisejevom. Bilo je to davno, hiljadama godina pre.

Ne tako davno, početkom devetnaestog veka, Jacinta Miović Kunić vezla je goblen čitavih 25 godina, ne dočekavši svog muža pomorca. Peraški goblen Gospe i anđela dovršila je svojom osedelom kosom, slepa. Goblen Bogorodice i danas krasi crkvu Gospe od Škrpjela.

Ako bismo i samo pomislili da 20 godina nije nemoguće čekati kada čekate Odiseja, o pomorcu mužu Jacinte ne znamo gotovo ništa. Šta je onda važnije, ko je čekan ili ko čeka?

Čekati, danas tako mrska pomisao, kada sekunde postaju večnost, a strpljene tek vek koluta dima. Čekanje je nekad slikalo mudrost onoga koji čeka. Danas odziv na bilo koji postupak mora biti minimalan. Nema čekanja, mi danas nemamo vremena kojeg je bilo u izobilju nekada.

Da li? Da li nemamo vremena ili smo izgubili najveću moć rađanja mira sa sobom?

Kako smo mi, generacijski, raskinuli tu nit? Ne umemo da čekamo, a silno želimo.

Nesvesni da bez čekanja, ne možemo ni dočekati.

Zamislite kako tek izgleda čekati da izraste drvo mira, čiji vek nadživi i 20 najdužih ljudskih.

Kada je profesor statike, na građevinskom fakultetu krajem pedesetih godina prošlog veka, provocirao svoje studente da pogode šta je najteže statički proračunati, studenti su svojim odgovrima nagađali: tunel ispod mora, most pod maršem vojske, uspinjaču u vetrovitoj planini...

- Ne, daraga deco. Krevet! To je najteže – začudi ih profesor.

- Još kada je u pitanju dvoje mladih, opterećenje je nesvodljivo...

Odisej je znao tu tajnu. Kada je pravio kuću, prvo je napravio krevet pa tek onda kuću oko njega. Noge kreveta načinio je od stabala maslina, koja su ostala ukorenjena u tlo. Ne tako davno, naši đedovi, znali su to. Najmasivniji deo nameštaja u kući bile su noge kreveta.

Kako smo mi, generacijski, raskinuli tu nit. Hodamo životom i jedino tada smatramo da živimo. Nesvesni da bez dobrog kreveta nema ni dobrog koraka.