Ako smo ljudi

Paskal je postojanje Boga pokušao da obrazloži matematički, odnosno verovatnoćom ili opkladom.

Gordi i moćni veru ostavljaju kukavicama. Kantu je jasno da se ne može dokazati ni jedno ni drugo, dok ateisti pitaju šta je sa vremenom pre Boga i ako postoji zašto dozvoljava da najbolji najpre odlaze...

Kao što je svaki san umiranje i priprema za konačni odlazak, a da toga nismo svesni, odnosno trening svevišnjeg, tako je njegova strpljivost večna.

Za razliku od nas konačnih, vreme za njega ne postoji, ono je mlađe od njega, pa nas za ovog života koji jedino znamo i koji je u stvari iskusilište, pušta i daje dovoljno vremena da zaslužimo raj. Kada to baš ne ide, iako nismo dobri za života on nam daje šanse da se iskupimo i za to daje rok trajanja naših tela. Opet, ako i jesmo dobri za života, ali to nije probilo lestvicu neba, pušta nas i kad nam rok istekne prima i sudi koji nam je put.

Ako neko pre zadatog roka čak i u mladosti svojim životom ili urođenom energijom dostigne te visine, zašto bi čekao i trpeo u ovom životu, koji je za naše svesti sve i koji volimo, ne spoznavajući veličinu raja. Bog ga uzima bezrezervno u ono što mi zovemo i zamišljamo kao raj, a ne znavši da koliko god u svojim mislima pokušali da osmislimo najsrećnije i najlepše, to nije ni mrva onog sto tačno jeste.

Da li je tako?

Da li postoji i mrva šanse, one Paskalove, da to tako bude?

Valjda bi trebalo da nam je svejedno, ako smo ljudi.