Radovan IV

Moja generacija nema ognijšte, nema mesto u svojim mislima koje predstavlja sigurnost povratka kad život nas preskoči.

Naši roditelji raselili su se za vreme svoje mladosti. Mi otkinuti daleko od korena lako smo oduvani iz naših boravišta. Ulice i dvorišta detinjstva, dvoiposobni stanovi naših roditelja, škola i korzo, svakako su trag našeg odrastanja, ali samo našeg.

Kupuju našu sreću sećanjem, kratko, u jednoj grani našeg drveta života. Na toj grani nema ni naših predaka, ni potomaka. Menjanjem mesta boravka, svaka sledeća generacija pušta novi koren.

Malo je to vremena i pogrešna su mesta da bi se povezali generacijski. Bauljamo po liniji sopstvene sreće i čini nam se da je to sasvim dovoljno, dok i naša deca ne ponesu svoj koren sa sobom.

Okrećemo se i tražimo mir koji samo zavičaj može da nam donese u tim godinama, ali dobacujemo tek do pragova kuća koje su naši roditelji napustili. Staro seme je tu, ali ga mi ne poznajemo i naša poslednja misao je da će ga naša deca ipak upoznati.