Ka' boca
Neurotičnih pokreta giba se van ose svoje kičme, kao da će pasti svakog trena, izvija čas jednu pa drugu nogu ne pogađajući putanju široke staze, dok mu svaki takav korak prate nagli trzaji tela i nekontrolisani pokreti ruku, kao da će izleteti iz njega. Muči se, glava mu se trese, usta krive na desnu stranu obraza, dok drhtavom šakom baca zrnevlje golubovima. Bori se i ipak uspeva u svojoj nameri, kruži i naglo se okreće, pa se vraća kao da je nešto zaboravio, pa opet nastavlja i to dugo traje, ali prelazi svoje razdaljine.
Ljudi ga zaobilaze, iako ga poznaju, kao da ga se plaše, kao da je munja koja je proključala njegove moždane vijuge zarazna. Lomi se svakim pokretom i pokušava da stupi u kontakt, kao da želi da kaže:
- To sam ja, onaj isti vaš komšija, samo je moje telo malo izgubilo kontrolu.
Uzalud, svi ga zaobilaze praveći se da ga ne vide, nemajući snage da se s njim takvim suoče i kao da će i sami proključati na istom mestu, ako provedu vreme s njim.
Za razliku od ljudi, golubovi ne mare za njegovu iskrivljenu figuru. Obleću ga i jedu sa njegovog zgrčenog dlana. Čuče na njegovom ramenu dok on pokušava da zazviždi duvajući vazduh kroz opuštena usta.
Do tog dana bio je tih, pristojan, nekako gospostven dok se javlja u prolazu. Sitan, krhke građe i sporih pokreta. Miran čovek. Ništa nije slutilo mogućnost da u takvom čoveku vri vulkan jada.
Tu smo, viđamo se skoro svakog dana, a u stvari jako malo znamo jedni o drugima i iskreno ne marimo jedni za druge.
Prestali smo komšijski da pozajmljujemo na meru šoljice kafu, šećer ili bilo šta drugo i to ne zato što nam više ništa ne fali do prvog ili zato što sada svega toga ima bez redova i bonova, već zato što se udaljenost do najbližih povećala. Vrata preko puta više nisu tu samo nakon par koraka. Udaljena su godinama nedruženja. U vreme kada je uspeh novca jedino merilo naših kvaliteta, sramota je priznati da ti išta nedostaje.
- Kako si? - kao i ranije kurtoazno pitanje doleće pri svakom susretu. Ali ovaj put ne skilzne kraj nas neprimetno u običan pozdrav, već se zabija poput koplja i u nama, čak na tren probudi želju da uistinu opišemo svoje stanje, al opet ponosno slažemo ubedljivim glasom:
- Ka' boca!