Veliki Vladeta

"Ako ste usamljeni, to je zbog toga što ste sami sebe izolovali,

ako ste dovoljno skromni nećete nikada ostati usamljeni.

Pokušajte da siđete i naučite skromnost

i nećete nikada više biti sami."

Skromnog znanja, a slep kod očiju, mislio sam da usamljenost pre rađa skromnost, a ne gordost.

Kako sići, a da to ne bude čin prisile novog saznanja, već iskreni pokušaj?

Ako mislimo da smo samoću prizvali sopstvenom željom, znači li to samo da još nismo naučili skromnost?

Očito nije lako biti skroman, kako god mislili da baš takvi jesmo. Deluje jednostavno i čini nam se da je svesno možemo izabrati kao opredeljenje svog ponašanja, dok nam tihi glas Velikog Jerotića crta koliko su složeni naši karakteri i kako nije lako naučiti da im ne budemo robovi.

Pokušavam da siđem, da bih bio bolji, a ne što ne želim da budem sam i opet mi šapće taj isti glas:

- Daleko je to od skromnosti.