Čegović? MacGregor!

Ne kao čovek, hodam iskrivljeno, poput senke koja se prelama o neravnu površ. Spuštenog pogleda i kriv i iskrivljen. Hoda li moj korak mnome ukrivo ili ja njim. Starija li je kostobolja ili psihoalgija?

A samo raskršće pre, pucao je kamen od bata koraka i pitanja predaka:

- Čegović si? - jedini smisleni početak konverzacije nekada, odmeravanje prethodne informacije ko bi ti to mogao biti i od čega bi ti to mogao biti, makar i zalud jer eto ne sličiš svojima, ali ipak dovoljan preduslov za prvu procenu... danas postaje potpuno besmislen.

I to ne zato što nas ne bi prepoznali po gentskom damaru, no zato što mi iskreno više ne znamo čegović smo. Teško da se danas informacija o rodu može vratiti dalje od babe i dede, ni vertikalno ni horizontalno. Sve van tog poluprečnika, nepoznanica je.

A opet, van puteva neznanja, gen kuca u nama znali mi to ili ne. Ne interesuje njega pamtimo li mi ili ne, znamo li ili ne znamo, njegovo je da ostavi trag.

I onda, sami se začudimo kad na pitanje iz "praistorije" od nekog polunepoznatog čo'eka:

- Čegović si?,

ko iz topa odgovorimo:

- MacGregor!