8. mart

Zlatarski običaj je da svakog namernika, ko god bio, primiš i ugostiš dok se ne okrepi da nastavi put. 'Nolko kol'ko moš.

Tako je jedne godine, pred Petrovdan, nabasala ciganka pravo pred našu kuću. Valjda se uputila na petrovdanski vašar u susednom selu.

Sačekala je baka Olka, dok su svi ostali bili poslom na imanju, skuvala joj je kafu i načinila sok.

Zahvalna na tome, ciganka krenu da je ubeđuje da joj pogleda u dlan, ‘nako gratis, na šta joj Olka samo odmahnu rukom, da se mane toga, da u to ne veruje, već da samo kafeniše kad je već put naneo.

Tako i bi, međutim ciganka ne izdrža na polasku uz zahvaljivanje, pa joj reče:

- Težak ti je život bio, a ti si mnogo dobra žena i da znaš, umrećeš na veliki praznik- izusti joj značajno, kao počast da otkriva.

- Idi s Bogom, pozdravi je Olka, ne vodeći računa o njenim rečima.

Makar tako naumi. Ipak nije mogla da zaboravi, te kada se svaki sledeći Petrovdan približavao, ona oseti neku nelagodu, slabost, nespokoj, čak nameru da se spremi za pretkazani praznik.

Olka, koja se nije plašila nikog i ničeg, svih vojski koje su protutnjale Zlatarom s početka do polovine prošlog veka, bolesti koja ju je još u detinjstvu ostavila bez roditelja, kopite Zekana, koji je umalo na mestu ubio i ostavio cvet na čelu zauvek, samoće, kada su nemački šmajseri oteli Vladislava na samom početku ljubavi...

Petrovdani su prolazili i ja sam sve ređe tada bivao na Zlataru. Nisam više osećao ushićenje na taj dan, dok se spremamo da preletimo brdo koje nas je delilo od Radijevića, u kojima je cvetao najlepši vašar. Samo mi je naum bilo da čujem vesti o Olki, kako je predanila i ovaj Petrovdan.

I sad mi zvoni u ušima, očev glas preko telefona, osmog marta ‘94. u zoru, kad nije vreme za razgovor i kada odmah znaš da nešto nije u redu:

- Da si zdravo, baka je …

Njen veliki praznik je sačekao. Nisam bio pored nje i ne znam da li je bila spremna. Znam da ja nisam i da nikada neću. Ali, ako je praznik već bio usud, nije mogao imati bolje ime za nju.