Oću kući

- Oću kući, viče mali Đole, iako je već kod kuće, šalje vapaj da mu nije sve potaman.

- Oću kući, kaže prekonoćiosedeli Tale, prekaljeni i iznuđeni ratnik, kada mu je dosta života koji mora, a nije izabrao da živi, i dok mu se u polusan javlja ostareli otac dozivajući ga:

- Sine Tale, magare moje malo...

- Oću kući, manta mi se po glavi, svako malo: tih, jedva prepoznatljiv glas moje podsvesti, koja pokušava da me izbavi od puta na koji jasno nisam pristao, a još jasnije baš njime gazim.

Svesni da ako stanemo gasnemo zarobljenih škrga, putujemo bez prestanka i onda kada naša kolena miruju i kada gibaju, mislima ili tabanima, i onda kada nismo sigurni ni u pravac, ni u smer. Na kraju, iako osuđeni na taj poriv, birali ih ili ne, postoji li bolje putovanje od putovanja kući?