Deja Vu

Istina li je da čovek kako god bio veliki ili moćan za života, na kraju doživi poraz?

Cezar, Napoleon, Džingis Kan, Aleksandar Veliki, Čerčil, De Gol....

Ako i nije ogledalo veličine lik imperatora, već recimo naučnika, ne može li se i tada makar nazreti sličan model? Omalovažavani i neshvaćeni ili ako i prihvaćeni od savremenika, onda često zloupotrebljeni, Đordano Bruno, Tesla, Anštajn, Nobel...

Onda opet, zar u trenutku sadašnjem, jedinom koji posedujemo a koji ne razumemo, već uporno grickamo prošli i čikamo budući, "ne bi bilo ljepše sad misliti na vinograd, u ljubavi biti s njim... "?

Čemu ta žurba za poduhvatom u našim velikim životima? Žuri li planeta baš, koliko i mi? Mislimo da je za čovečanstvo bitna brzina razvitka, samo zbog sopstvenih sujeta i ambicija. Kud bi bila nesretna ova Vaseljena da recimo sada nema interneta, pa ni struje, da oremo plugom i putujemo peške il na konju. Da informacije putuju godinama. Što je njoj bitno do kog nivoa razvoja smo došli 2018. ili je to 2800.?

Ako i ne razumemo da to ne može biti bitno ni nama, razumemo li da svakako nije našim životima?

Sve pukne na kraju, iznenada, kao prva kokica. Svoj mali život zajašemo napornim ciljevima koji donose više lošeg nego dobrog.

Ako na tren, jedne noći dok nas san vara, osetimo tu tajnu, pa se jutrom probudimo izlečeni: ćutimo, krijemo, zaboravljamo. Znamo da je ta sloboda najskuplja i da nismo spremni da je zaslužimo.

Velike i moćne vara vrag uspeha, a nas male i bespomoćne vrag neuspeha. Oni nemaju želje za iskorakom, a mi snage.