Drug

"Moj najbolji drug zove se Milorad i ima 50 godina".

Tako je počinjao moj sastav o najboljem drugu, u prvom osnovne.

Majka je morala do učiteljice da joj potvrdi da ne izmišljam, te da joj i pojasni da nisam tako rano puk'o, već kako mi đedovi nisu poživeli, da svoje vreme letnjeg zlatarskog raspusta provodim s komšijom Miloradom, koji bi mi po godinama mogao biti đed, al eto nije i koji mene ne oslovljava nikako drugačije nego:

"Drug", pa i ja njega, ni čiko, ni komšija Milorade nego samo "Drug" .

To naše ime bilo je vlastito za obojicu, ne tamo neka zajednička imenica koja opisuje drugove, toliko precizno i dovoljno, da je i u vokativu bilo nominativ, pa ni ne govorismo: "Druže", već samo "Drug":

" Gde si ti do sad Drug", "Drug, oćemo li do Suvodola da naberemo jagoda?", "Drug, sedi da malo odmorimo"...

Rastao sam uz svog druga Milorada, iz leta u leto, s njim plastio, učio da kosim, koze čuvao, jurio, smejao... glavni gost u kući bivao. Dočekao bi me i smestio u svoj stolac, gde bi me gostio kravljim i kozjim sirom, goveđim pršutom, ražanim hlebom, pekmezom od šljiva i lešnicima. Uz pitu od heljde, naprstak meke od divljih krušaka i prvi dim "Morave" bez filtera, tek da omirišem.

Njegova kuća bila je na brdu iznad naše i još ga vidim kako trči odozgo, ne bi li stigao, pre nego li otac pokrene svoj "Ami 8", da nam za polazak daruje čabricu tek sazrelog punomasnog, nenadmašnog zlatarskog sira.

Zagrljaj još jedan i njegove tople plave oči čuvale bi tu zlatarsku sreću u meni do sledećeg raspusta.

Skoro je tri decenije kako nisam video Milorada. Moj drug otišao je tiho, kako je i govorio. Nismo se pozdravili. Samo je jedno leto zinula velika rupa u mojoj zlatarskoj sreći.

Danas je meni 50, k'o njemu tada.

Još nisam đed, a nikom nisam ni "Drug". Rupe koje ja budem ostavljao biće neprimetne u reljefu tuđe sreće.