Ima me...nema me...

Stajao sam oslonjen na kameni zid zgrade ministarstva i čekao da isteknu minuti koje sam nagomilao svojom neizlečivom prevremenošću. Čekanje je nekako usporilo samo mene, sve ostalo promicalo je kao na ubrzanom filmu. Ukočen, blenuo sam pravo ispred sebe: široki trotoar, pa jednosmerna ulica sa dve prometne trake. Činilo mi se da se gradski autobusi nižu bez pauze. Mada se u njihovim prozorima jasno ocrtavao moj odraz, izgledao je kao da me neko drugi posmatra s ulice, dok se iza njegovih leđa izmiču stakla autobuskih prozora, na kojima se razlivalo i moje i njegovo okruženje.

Čekao sam i dalje i imao utisak da on sve vreme stoji tamo, preko puta, a da ja nestajem s vremena na vreme, čekajući novi autobus da me ocrta.

Ima me, nema me... nema me, ima me...

Tako nekako i ovi roviti jesenji dani, kada pokušavam što duže da sačuvam svoj odraz. I ima me i nema i taman kada pomislim da potpuno nestajem, iscrtaju me oči najbližih. Njihov pogled dovoljan je da sačuva moj odraz, poput stakla autobusa što promiče.