Galipolje

Dok je naredba Mustafe Kemal paše svojim vojnicima na Galipolju glasila ne da napadaju već da poginu, oficiri Antante, svesni besmisla bitke (ako je smisao bitke pobeda) svoje vojnike savetovali su da u samoubilačkom jurišu ne trče levo-desno, jer će tako natrčati na tuđe metke:

- Trčite brzo i samo pravo i jedino na šta možete natrčati je sopstveni metak.

Znam to. Prvo sam gledao Mel Gibsona, u filmu "Galipolje", kako kao nesuđeni olimpijac sprinta ka turskim rovovima, nenaoružan, pravo na svoj metak, a potom i čitao kako je Mustafa Kemal paša, skoro dvadest godina nakon dobijene bitke na Galipolju, postao Ataturk.

Znam to, a opet instiktivno trčim kroz život cik-cak, naivno želeći da biram stazu, a ne ona mene, izbegavajući strele odapete iz luka sudbine, kao da ih mogu izbeći.

Malo nas ima hrabrosti da se suoči sa sopstvenim plotunom. Sve nam se nekako čini da je sudba kraj naše, možda bolja, pa i pored naučenih uputstava, teško zadržavamo putanju. Iskačemo i tamo i vamo, tražeći tragove tuđe sreće, nama nenamenjene. Uspe li nam manevar i utrčimo li u tu susednu, bolju stazu, naša kolena po inerciji nastave da se lome u ritmu trka, ali naša duša ostane da korača svojim jedinim putem.

Raziđu se tako neko vreme našeg života i onda na samom kraju tih staza, koje sve vode na isto mesto, jedva se prepoznaju. Ponovo učimo da hodamo čineći poslednje korake do našeg cilja, do našeg plotuna.