Ne boj se, veruj

Umiremo li, u stvari, svako veče kada zaspimo i usnimo? Da li je san priprema za odlazak s ovog sveta, odnosno sam odlazak, ali trenutni, svakovečernji, da bismo se jutrom opet vratili u ovozemaljski život?

Ako ima istine ili vere u tome, mi svako veče selimo svoju dušu i svako veče na dlanu milujemo tajnu, za nas najveću, najpreču o vremenu posle života, a da nismo svesni tog saznanja.

Tako u snu činimo što nikako naše telo ne bi moglo da izvede, ali duša da. Grlimo naše drage koji su nas napustili, obitavamo u čudesnim dalekim prostorima kao da su nam poznati, putujemo kroz vreme, grcamo od smeha i strahujemo tugom većom nego ijednom na javi.

I onda, čega se plašimo?

Veruj, ne boj se!