Bla, bla...

Govorim , pričam, sričem, kazujem, izgovaram, progovaram, blebećem... kao što dišem. Ne prestajem. Kao da ću umreti ako zaćutim duže. Kao da imam nešto važno da kažem, pa da ne zaboravim, bilo bi šteta da to propustim, neizmerna, da me ne čuju, kako bi bez toga živeli, jer to što ja imam da kažem ne sme se prećutati.

Međutim, nikako da se setim baš šta je to tako važno, pa u međuvremenu govorim, pričam, sričem, blebećem, ne bih li ostao u redu za to tako važno kazivanje.

A možda se ne sećam, možda sam ja to važno već izgovorio, davno, pa sam zaboravio ili me niko čuo nije, pa ko da ni rekao nisam, sem sebi. A to je kao ni da nisam izgovorio. Pa opet govorim, pričam, sričem, blebećem, tražim uvo da čuje to tako važno.

A možda ni nemam šta važno reći i nikada nisam ni imao, pa me uhvatio strah da ću propustiti i ja jednom nešto važno da kažem i da ćete za navek od mene samo čuti kako govorim, pričam, sričem, blebećem...