Fatamorgana

Prevaru sopstvenog uma naša čula čine lako i bez naše volje. Ako im još pomognemo namerom da stvarnost izmenimo, rezultat je zadivljujući. Eto istina koliko i nas ili i više nego nas samih.

Oči vide čega nema, nos meša mirišući sećanja, uvo čuje i ono što ćuti, jezik kusa i neukusno, ruke diraju nepoznato i eto istine ni blizu zbilji, um je prihvata grešeći nenamerno.

Onda, kada nam zatreba da um oslobodimo, sami ga varamo, pa mu govorimo da što vidi ne vidi, što miriše ne miriše, što čuje ne čuje, što kusa bez ukusa, što dira da ne dira, i uspeva nam i tada.

Ali nije to kraj i cilj koji nama treba. Nama treba još jedan korak koji bi nas umirio: da naš prevareni um prevari i našu dušu. Puštamo ga, pa joj on govori, šta je on to video, šta je on to čuo, omiriso, okusio, dordinuo, pa joj se još i kune da je to baš tako.

Ali, uzalud. Duša umu ne veruje, još manje čulima. Ona ne veruje i kada to nije prevara, ne veruje i kada je to stvarno tako, kamoli kad je kušamo. Ona svoju zbilju stvara ne slušajući nikoga. Prevariti je ne možemo i čudimo se zašto muku osećamo i kada nam je sve potaman. Otkud vrtlog vri u stomaku, kada je baš sve u redu?

Muči li nas ona samo tako, jer smo tako satkani ili nas upozorava da put koji svesno ili i nesvesno biramo, bez nje, nikuda ne vodi.