So ("Malo života")

Za život samo pola grama dnevno je dovoljno, ali istovremeno i potrebno, kaže medicina.

Seti me kako nam je Buda matematičar objašnjavao taj neizostavni pojam svake teoreme, "potrebno i dovoljno", koje smo bubačili ponavljajući uvek te dve reči, bez razmišljanja, kao deo teoreme koji smo jedino uvek pamtili, mucajući ostatak:

- Karta za bioskop košta 1000din, 500din je potrebno, ali nije dovoljno, 1200din je dovoljno, ali nije potrebno, samo je 1000din i potrebno i dovoljno.

Tako nekako i sa solju. Mnogo nam je potrebna, a malo je je dovoljno.

Tolko ište za svoj život naš organizam, a kolko soli ište naša duša: so kao muku, kao esenciju života, simbol opstanka, suštinu vere, potrebe i vrednosti?

Sve to neosporno piše u ta dva slova , ali mene najviše golica so kao "malo života", odnosno radosti sreće za koju sve vreme čeznemo da nas preliva bezgranično, iako svesni da nam je život daje baš u onim medicinskim dozama.

Kao što je morska najbolja i kao začin i kao mineral za nas, tako i potpuno potapanje našeg tela u more čini čuda. "Malo života" postaje večnost i paučinu, koju tkamo sve vreme na kopnu, more topi lako i blaženo.

Put za Eldorado tuče nam u tabane, al kad zaboravismo da ako i nismo iz mora izašli, već sišli sa grane, sišli smo da bismo ka moru krenuli.

EndFragment