Sreća

Nikako da naučim da sreća dolazi u talasima i da se ne može ponoviti. Ona dolazi uporno drugačija i koliko god me obuzimala, ja čekam onu koju poznajem i propuštam da se obradujem, iščekujući već onu doživljenu.

A nje nema. Bila je tu samo taj tren i nastavila dalje, bez povratka. Tu se ne zatvara krug. Magija kruženja menja svoj oblik, koju vreme iz površinske kružnice diže u nama neprepoznatljivu spiralu.

Pronaći snagu da pustimo tu novu sreću u nas, a staru od nas oslobodimo, znači da nastavljamo da živimo. Tako to izgleda lako i jasno našem razumu, al tako se to čini teško našoj duši.

Za razliku od razuma koji i ište da spozna novo i uči stalno, naša duša je formirana i pre naše svesti. Beskraj razuma i konačnost duše gurkaju se u nama terajući nas da oblikujemo smisao.

Nekad uspemo sami, nekada ne. Začudo, bolje po nas je kada sami ne uspemo. Jedino pomoć najbližih uspeva da izmeni zapreminu naše duše.

Tada sreća nije samo naša, a život postaje smisao.