Trojstvo

Pogrešio sam mnogo puta. Isuviše da bih mogao da očekujem oprost, a uvek sam ga dobio.

Većina tih zabluda kipela je samo po mojoj unutrašnjosti i ja nisam činio greh prema drugima, ali sam ga osećao, u sebi oživeo i sahranjivao.

Da li je činjenje baš uvek bitnije od onog što mislimo i izgovaramo?

Ili da li su posledice, bilo loše ili dobre, činjenja vidnije od onih koje izazivaju naše misli i reči?

Kako to da nije dovoljno ni jedno od to troje pojedinačno, već da konture naše valjanosti crtaju misli, reči i dela samo kad su pod ruku?

Jasno je to nama, al nije našem životu. Pa kamufluramo i varamo život, dok idemo ka cilju. Fintiramo u jednom smeru rečima, dok misli krijemo iza leđa, a neretko učinimo nešto sasvim treće.

Čini se previše za ljudski rod - čuvati na istom mestu to trojstvo, koje se tako lako odbija jedno o drugo.

Opstanak iska da ih najčešće rastavljamo, a spokojni smo jedino kada su zajedno.