Tkanje

Zateturao sam se na trećem stepeniku koji sa platoa vodi ka Bulevaru. Više kao da sam nešto zaboravio pa me je to povuklo za rukav unazad, nego da sam omašio stepenik nespretnim korakom. Štrecnu me ta razlika i ja zastah, kao da će mi se baš tu ukazati ta nevidljiva sila koja mi ne da da napustim pijacu . Ne bi ničeg sem osećaja mučnine u želucu, satkane od one iste gravitacije koja me je gurala da ostanem.

Već prvi korak na Bulevaru pokida teret veriga i udahnuh punim plućima, prvi put posle dužeg vremena. Ono što sam mislio da me nikad neće napustiti veličinom svog jada, nestade kao magla na suncu, bez traga, kao da nikada u meni nije ni postojalo.

Koliko puta mislimo da izlaza nema i da smo spremni za ponor i koliko puta nas zapljusne neočekivani mir, bez našeg plana?

Srećom, planovi koje mi tkamo tek su nit velikog plana za nas.