Arad

Kada je dockan dolazio, premoren, sa svojih gradilišta i projektnih bistroa, moj otac je ponekad, na majčino pitanje gde je to bio danas, kratko odgovrao:

- U Aradu.

Tu se završavala sva konverzacija o vremenu i mestu boravka tog dana. Jasno je bilo da nije bio u Rumuniji, al je šifra "Arad" funkcionisala, odnosno majka je znala da mu nije ni do čega, najmanje do priče o tom danu.

Pitao sam ga jednom zašto je baš Arad izabrao, rekao mi je da mu je to prvo palo na pamet, verovatno kako se ime tog grada često nalazilo u ukrštenicama, a eto kasnije nije imalo smisla menjati ga.

Danas sam ja dockan i premoren, posle tridesetak godina od očevog Arada, dogegao do stana. Nataša me je osetila još dok sam bauljao iz lifta, pa nisam stigao ni da pozvonim dok mi je otvarala vrata. Ništa me nije ni pitala, samo me je blago pogledala dok sam ulazio. Uzela je kesu s hlebom iz moje ruke i odložila na već postavljeni sto. Miris toplog ručka zagolicao je moje nozdrve i ja zastah na tren dok sam prinosio ustima prvu kašiku vrele supe, s testeninom u obliku slova. Dunuh u nju i iz nje pokulja dim, a tečnost u kašici se izbistri. Srknuh jedan gutljaj i pre nego što spustih kašiku opet u tanjir, jasno videh da u njoj leže zalepljena slova: A R A D...